Marija Ratković: "Raspadamo se na sve strane" (za BURO 247)

02.02.2021.

Ako ne znate Mariju Ratković, onda mora da ste zakazali na nekom ispitu digitalne pismenosti ili jednostavno rečeno: niste u toku. Ova hrabra i razborita devojka, skrenula je pozornost na sebe jako davno, a sve više je u žiži interesovanja jer često otvara teme koji drugi rado zaobilaze. Poput novijih generacija koje tek dolaze i njeno zanimanje je komplikovano utvrditi, s obzirom da je all in one: publicistkinja, teoretičarka, kopirajterka, arhitektica, aktivistkinja. Spisak je poprilično dug kada su u pitanju sve njene aktivnosti od offline do online sveta, ali nakon završenih doktorskih studija na odseku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu u Beogradu, bavila se umetničkim i naučnim radom u oblasti kulture sećanja, biopolitike i forenzične arhitekture. Pored dugogodišnjih saradnji sa magazinima Vice, Peščanik i drugih piše za film, pozorište i televiziju. Dobitnica je nekoliko nagrada u domenu aktivizima i ljudskih prava, a od skora je postala i laureatkinja nagrade “Laza K. Lazarević” za najbolju savremenu pripovetku. Ovih dana grad je poludeo za njenim romanom prvencem "Ispod majice" i s obzirom da više niko živi ne može da pohvata do kada knjižare rade, primerci se uveliko razmenjuju, poput broja šanera, kako bismo što pre otkrili kakav se život krije iza plavih korica Kontrast izdavaštva. Možda smo predugo čekali da Valjarević konačno napiše nešto posle Dnevnika druge zime, međutim, kako to obično biva, nenadano smo dobili jednog svežeg ženskog pisca koji ne ulepšava stvarnost, nego piše bez pardona.

MARIJA, NAJPRE KAKO SE OSEĆAŠ U SOPSTVENOM TELU OVIH DANA?

Tesno mi je, želim da plešem i volela bih kada bih skinula sve sa sebe, da sljuštim ovu udobnu garderobu, ovaj umor i brige pa da zasijam na crvenom tepihu, da protrljam kožu i da iz nje izađu šljokice i gliter. Želim da mi telesni fluidi i šampanjac razmažu maskaru. A u stvarnosti boli jako ova 2020, i bez vakcine ne nazire se kraj ni izolaciji ni krizi. Sad mi je teško jer bih proslavila knjigu i rođendan i praznike, grlila bih se, a to nikad nisam volela. Nosila sam trenerku i kad nismo morali pa sad uglavnom ćutim i zahvalna sam što smo svi zdravi i kotrljamo.

KAKO SI REAGOVALA KADA SI PRVI PUT VIDELA KORICE SVOG PRVOG ROMANA? KAKAV JE OSEĆAJ, ŠTA TI JE PROŠLO KROZ GLAVU?

Ovo je najlepši roman na svetu! Raduje me da ga dodirujem, gledam, čitam sto puta. Pomislim: Bože, kako divna knjiga, volela bih da je moja. I onda se setim da jeste! Neviđena radost!

TVOJ ROMAN, ČINI MI SE, MAKAR OVAKO NA PRVU LOPTU, PREDSTAVLJA ANTIPOD OČEKIVANOJ VRSTI DOMINATNO MUŠKE LITERATURE KOJA SE FURA NA OVIM NAŠIM PROSTORIMA, ALI ISTO TAKO KAO I KONTRA BLJUTAVOM KERI BREDŠO NARATIVU U KOME SE ŽENE TRETIRAJU KAO NAIVNE DEVOJČICE. MISLIŠ LI DA ĆE "ISPOD MAJICE" VIŠE DA ŠOKIRA TVOJE ČITATALJKE ILI PAK DA IH OHRABRI U SHVATANJU DA IPAK POSTOJI NEKO KO RAZUME DANAŠNJI KONTEKST?

U pravu si. U romanu sam dosledna, moje čitateljke i nadam se neka nova publika, možda neki hrabri muškarci, zavoleće "Ispod majice", dok oni koji ni inače ne vole kako pišem verovatno neće trošiti vreme ni novac, što me sve isto raduje. Niti nudim niti očekujem iznenađenja. Svi mi osećamo današnji kontekst - samo još se ne ispisuje dovoljno, ljudi se plaše da se ne ispale - tako je i u savremenoj umetnosti. Nećeš pogrešiti ako se držiš proverenih vrednosti, doktoriraš na Karavađu, a meni to nije izazov, i baš mi je bitno da u romanu postoji Instagram, klabing, junaci koji nisu crno-beli, ponešto zazorno, ali ne horor, lom u kući i zbunjenost, sram ili bes ali i tačno napisana nežnost ili žudnja. Ne želim junake koji se bodu noževima, niti neke skroz izolovane od svega. Postoji ceo spektar života van binarnosti između poučnih priča i poverty-porna, kao da je ceo svet samo Beethoven ili Zadruga - i to u najbanalnijem stereotipnom smislu. Nedavno sam ponovo čitala Anu Karenjinu, bila sam fascinirana detaljima u kojima Doli raspravlja o užasima majčinstva ili prikazima Anine utehe u morfijumu - veliki deo kreativnosti i lepote umetnosti je u čitanju, da ne dozvolimo da nama bitne teme progutaju veliki narativi. Frustrira me jaz između očekivanja od književnosti ili visoke umetnosti i života, možda zato ljudi ne čitaju i neće u pozorište - smatraju da tamo nema ništa za njih i što je najgore - nekad su u pravu. U tom ogromnom univerzumu književnosti postoje neke teme koje ne dotičem uopšte i ne osećam grižu savesti, neke knjige čitam na preskok, a nešto za dva-tri sata, žudim za rečima koje me dotiču. Zanimljivo je da ja dolazim iz Šapca koji ima oko 70.000 stanovnika i biblioteku sa 20.000 aktivnih korisnica i korisnika - koji bar jednom mesečno iznajme knjigu. Šta god čitali, čitanjem učimo da postoji izbor kao i drugo i drugačije mišljenje. I razbijaju se predrasude, kad sam sa mamom razgovarala o romanu, o temama seksa, nasilja i droge - ona se nasmejala i rekla “a o čemu ćeš da pišeš - o balovima?”. I našim roditeljima fali priča o današnjem kontekstu, a kamoli nama, željni smo novih neispričanih priča.

A ŠTA JE S BEOGRADSKOM KERI?

Kad je Keri Bredšo nastala pre 23 godine, verovala sam da taj roman polazi od ideje šta bi bilo kad bi Esther Greenwood iz "Staklenog zvona" ostala da piše kolumnu u NYC i preživljava dan za danom. U seriji sve se svelo na potragu SJP za bogatm mužem i skupim cipelama ali i tu je bilo i tema prevare i stare majke i bolesti partnerke i muškarca koji nema jedno jaje i lezbejstva i neplodnosti i zato i jeste postala svetski fenomen. Ali valjda u 2020. godini možemo da se pomerimo još napred. Žene i danas pišu pod pseudonimom jer se plaše, mnoge nemaju kad da pišu, neke su se borile pa odustale, patile ili se ubile, i to žensko pismo nije nimalo naivno kao što se predstavlja. Najviše bih volela da neko posle čitanja mog romana kaže "Hej, ovo nije ništa komplikovano ni strašno - mogu to i ja!" pa da izađe još bezbroj ženskih romana, jer bi to značilo da žene imaju uslova da pišu ovu obimnu formu namenjenu muškarcu pred koga se servira tri obroka dok on radi na svojim svetim spisima ili žitijima nekih istorijskih ličnosti. Kao da bih ja uspela da uredim roman da nije sve što sam radila otkazano, pa sam bdila u izolaciji i karantinu sa zalihama hrane i dobrim internetom.

BAVIŠ SE RAZNIM VAŽNIM TEMAMA KROZ CEO ROMAN: OD PITANJA SEKSUALNOSTI, LJUBAVI, TRAUME, BOLESTI, PA SVE DO NEKIH SVAKODNEVNIH POJAVA KOJE MOŽDA VIŠE TOLIKO NE PRIMEĆUJEMO. IMAŠ LI UTISAK DA SVE NJIH ZAPRAVO SUMIRA UBRZANI STRAH OD SMRTI?

Sve u našem životu sumira strah od smrti, pa ljudi se zato venčavaju i rađaju decu, putuju oko sveta. Najveća je čini mi se ta hitnost da se ispričaju neispričane priče. Stilski i tematski obožavam Prousta, a prezirem Knausgaarda iako njih stavljaju u istu ravan, postoji ta fina razlika u sagama - želela sam da pišem o lepoti, o tome za šta vredi živeti na dve strane, o orgazmu ili skoku u more, a ne da gnječim ljude i smaram ih pivom i lošim ljubavnicima. Moja junakinja je duboko poremećena i sjebana, verovatno i zla pa opet i ona pronalazi poeziju - čak i kada mašta da nekom razbije glavu meni je to kao evergrin pesma. Jedan lik kaže da kada pišemo počinjemo da živimo živote svojih likova “možda zato što pišemo ono o čemu sanjamo, a sanjamo samo svoje želje, čak i kad su odvratne” i to je za mene ovaj roman - moji snovi, kada likovi u romanu vole i misle sve pršti, to su moji izbori, a ne neka muka i smaranje koju želim da zaboravim.

ŠTA ZNAČI ŠTO NA SAMOM POČETKU PIŠE DA NIŠTA NIJE BILO OVAKO? JEL’ NAM OSTAVLJAŠ MOGUĆNOST DA SAMI SHVATIMO ŠTA SE DESILO ILI SVESNO IZMIŠLJAŠ PRIČU KOJU ŽELIŠ DA NAM ISPRIČAŠ?

Traganje za istinom je jedna od velikih tema ovog romana. Kada sam junake postavila u neki auto-fiktivni plot, imala sam potrebu da unapred odgovorim na sva pitanja tipa “u kojoj meri je autobiografsko” i da postavim jasnu liniju, jednu vrstu umetničke odnosno teatarske realnosti u kojoj je istina ono što je u romanu, za te likove u tom delu. Nema potrebe tu istinu mešati sa našom u kojom živimo. Da sam htela da pišem non-fiction, priča bi izlazila u Vice u nastavcima, i svakako bih zaradila mnogo više novca. Dugogodišnje bavljenje Kulturom sećanja, naučilo me je da je sećanje složen proces koji se sastoji od pamćenja i zaboravljanja, ali je bazično najsličniji pričanju priče - i od ideje o tome šta je priča zavisi kako se konstruiše taj narativ sećanja. U književnosti, meni je najvažnija ta figura nepouzdane pripovedačice, koja je nešto poput zaštićene svedokinje i pitanje ko ima tapiju na istinu se pominje više puta. Kada govorimo o traumi, to je suština - odakle nekom ideja da bih sama mogla napisati tu istinitu The Priču o onome što me je nepovratno izmenilo. Šošana Felman kada govori o nemogućnosti uobličavanja ženskog autobiografskog teksta kaže čak da je za ženu nemoguće da ima svoje stvarno sećanje, jer je ono sputano traumom, delimičnom amnezijom koja je izazvana dubokim bolom. Ispod majice je svedočanstvo o tome kako jako želim da se iz sećanja otmem, da jedan deo mene bude lik i objekat, a da sam stvarna ja autorka koja ima moć da utiče na sled događanja, da unutar književnosti oblikujem prošlost i u istoriju bude upisana i moja odluka, bunt i aktivni govor, a ne neki suvi birokratski dokument u kome nema krvi ni suza ni ljubavi. Sve ćemo jednom zaboraviti, ali u pisanju želim moć da stvaram, da u večnost upišem svoje vrednosti i najlepše i najvažnije priče. Proteklih godina osećala sam se uhvaćeno u zamku medijskog čerečenja - “želimo tvoju priču” a to ne bude tačna ili potpuna priča već šablonska topla ljudska priča, “želimo put heroja” a onda uloga heroja zarobi, “reci kako si se izborila sa opakom bolešću” a ja nisam sigurna da sam se izborila i tresem se i čekam 5 godina da prođe što nikog nije briga, i sve to što sam saznala o tom navodnom “objektivnom” ili “dokumentarnom” me je toliko urnisalo da mi je bilo potrebno ono što Aristotel zove poesis. Danas bi Adornou opušteno rekla - da je posle Aušvica jedino poezija moguća i ništa drugo. Meni, ali i svima oko nas, potrebna je fikcija, ali ne kao laž ili beg nego kao jedna nova moguća stvarnost u kojoj se kao u spomenik može zaključati ime i priča i posle koje ću reći kao jedan od junaka - Jebi se Marija Ratković! skinuti tu haljinu i krenuti dalje.

OSIM ŠTO SI SPISATELJICA I KOLUMNISTKINJA, BAVIŠ SE I AKTIVIZMOM KOJI JE VAŽAN NA TOLIKO NIVOA. RECI MI, KOLIKO JE TO TEŠKO, PRE SVEGA PRIČATI U SVOJE IME, OTVARATI ŠKAKLJIVE TEME NA SOPSTVENOJ KOŽI, A ONDA GOVORITI I U IME DRUGIH?

Imam politike samo onoliko koliko mogu da proživim lično i telesno. Teško mi je da pričam u ime drugih, ali kao u pesmi “ako treba da ogulim kolena... ja ću prva”. Time što idem prva, otvaram vrata drugima. Moj govor je moje mišljenje i na televiziji i u kuhinji i u krevetu, sa istom strašću govorim kao što živim. Da ne bih ostala izolovana u akademskom svetu, pišem takozvanim govornim jezikom, i govorim uvek iz iste pozicije - kao jedna od žena - ali jako mi je stalo da pokažem da verujem u suštinsku ravnopravnost svih i da za razna iskustva treba da ima mesta, niti mogu niti bi bilo u redu da zastupam sve žene, ni sve one koji vole, ni jugoslovenke, niti preživele... Savremena teorija mi pomaže da razumem i da se jasnije izrazim, ali ne da nabijam na nos svima svoje privilegije jer i obrazovanje je vrlo klasno pitanje. U mom životu i srcu ima mesta i za Elizabeth A. Grosz i Rihannu i Marinu Tucaković i Hélène Cixous i Miljanu Kulić i mnoge druge sestre, saradnice, drugarice od kojih učim. Teško je biti žena, a moći da govoriš javno je najveća od svih privilegija. Ali bez obzira što sam sigurna u svoj glas i u svoje pisanje, već dugo se svuda osećam kao siroče, kao višak. Ne želim da budem arhitekta u marketingu, teoretičarka konobarica, web dizajnerka u kulturi, feministkinja u filmu, scenaristkinja novinarka, nestranačka ličnost u politici, influenserka koja piše romane i slično… Cela moja generacija radi šta mora, svaki posao radim predano i studiozno i u svakom sam ja - ja. Raspadamo se na sve strane, ali eto upravo taj i takav život je jedini koji imamo i ne stidim se jer mi je doneo i građu i sredstva za roman i galeriju likova i sve.

NADAŠ LI SE POTAJNO NINOVOJ NAGRADI? ŠTA BI REKLA DA JE DOBIJEŠ?

Ninovoj nagradi i svim drugim nagradama se nadam, ali tiho. Nisam skromna, ali za NIN je pristiglo više od 200 romana, ima sigurno odličnih knjiga koje će žiri čitati i umoriti se i zdušno navijam za njih da pročitaju "Ispod majice". Da dobijem nagradu rekla bih sigurno nešto jednostavno i možda jedno zbunjeno hvala, ali to me ne sprečava da smišljam važne govore već sad, moj optimizam je ludilo.

KO SU ZAISTA JAKE ŽENE U SRBIJI?

Jake žene se bore i za druge - to je snaga. Prošle nedelje fasciniralo me je kakve su gromade Minja Bogavac i Nela Tonković, koliko su dostojanstvene, koliko strpljive i nežne, a snažne u borbi za vrednosti, za kulturu i za poštovanje zakona. Moje heroine su moje urednice Magda Janjić, Ana Pejović i Anja Paspalj - jer svaka na svoj način doprinose da se glasovi drugih čuju, one otvaraju prostor i pomažu artikulaciju mnogim drugima. Jaka žena sada pored posla i rada u kući, pored dece i roditelja, uz upale pluća i ružne vesti uspeva da čuje druge, da voli, da bude solidarna, našali se, da bodri i motiviše. Jake žene u Srbiji meni su sve u životu omogućile. I nadam se da sam i ja jedna od njih.

NA KOJI NAČIN SUMIRAŠ OVU GODINU? ŠTA ĆEŠ PAMTITI, A ŠTA POD HITNO ZABORAVITI?

Zamisli, meni horoskop rekao da je ovo moja godina sve naj naj! Kad ono smak sveta, čoveče! Ali zaista uz sve muke, toliko smo se svi samoprevazišli da ipak moram da kažem hvala univerzumu. Super mi je da "Ispod majice" stoji uz taj predivni okrugli broj 2020 i tu je da zaseni sav strah i usamljenost. 2020. je spašavanje sveta između tri nervna sloma! Sve nebitno sam već zaboravila.

KAKO SE PRAZNIŠ?

Zamišljam da vozim tenk. Roze tenk i neka pobeda, još bolje - oslobođenje. U stvarnosti inače igram, volim da odem u klub i igram celu noć. Privatno slušam uglavnom elektronsku muziku, ali soundtrack knjige čini spektar od Jerusalem in My Heart, preko Seke do Verice Šerifović i Kanye Westa, Talking Heads i Nick Cavea. A juče sam, kad je knjiga završena i vi je čitate, gledala film "Another Round", i opčinila me scena u kojoj Mads Mikelsen igra u jednoj jako bolnoj i sveprožimajućoj situaciji. Nešto je u strahu od smrti, a nešto u ljubavi prema životu i ova pesma i scena bi savršeno opisala taj osećaj i atmosferu romana "Ispod majice".

KOJI PARFEM TI OVIH DANA NAJBOLJE PRATI RASPOLOŽENJE?

Ovu godinu mi je obeležio nostalgični povratak na CK One, korona recesija je. Ali kako sve ide na bolje, Megamare. Baš je pravo ja - unutra beskrajno prijatno i nežno kao more, a napolju - idemo na sve, samo tvrdo. A ako bude žurke kakvu priželjkujem, naći će se valjda i neki Dark Lord.

UZ KOJU SERIJU NE BI BILO LOŠE PROVESTI NOVOGODIŠNJE PRAZNIKE?

Već godinama gledam za praznike isključivo Milenijum trilogiju, ja sam zaista veliki fan Lisbeth Salander, to ne jenjava. Nova godina mi je za podsećanja, bile su mi važne serije "Euforija" i "To smo što smo", možda čak i "Succession". Volela bih da ima neka domaća predivna u tom stilu ali, kako stvari stoje, moraćemo mi zajedno da je napišemo.

GDE BI VOLELA PRVO DA OTPUTUJEŠ KAD COVID NESTANE IZ NAŠIH ŽIVOTA?

Prvo Karibi, a ako se obogatim od knjige, onda se u velikom stilu vraćam u Tulum.

I ZA KRAJ, ŠTA SE KRIJE ISPOD TVOJE MAJICE?

Htela sam da sakrijem tajnu ali ne mogu - sve odam. Danas su mi lovers iznedrili “Ispod majice” majicu po motivima romana i to je MarijaRatković x lovers kolaboracija - onesize totalni haos i bezumlje, jedna prava 2020. majica. I kad rasulo izađe na videlo, ispod ostane samo najmekša i najdivnija suština. U novoj godini svima želim puno opipavanja suštine ispod majice!

tekst: Jordan Cvetanović

Foto: Ema Bednarž, Marija Strajnić